понизност

Понизност је скрушено и смерно понашање у односу на друге. У религиозном контексту то може значити признавање своје незнатности у односу на Бога, прихватање властитих недостатака, те прихватање Божје милости. Религијски контекст понизности тиче се моралне димензије понашања.

Едвард Бурн Џонс: Понизност

Понизност, у различитим тумачењима, многи сматрају врлином у многим религијским и филозофским традицијама, често у супротности с нарцисоидношћу, охолошћу и другим облицима поноса.

Јеврејска и хришћанска вера имају заједничко учење о понизности везано за Стари завет. У личности Мојсија, који је водио израелски народ из ропства у Египту у Обећану Земљу, понизност је знак Божје снаге и намене, а не слабости. Библија каже: "Мојсије је био врло скроман човек, најскромнији човек на земљи." (Књига Бројева 12:3). Мојсије је подједнако слављен од стране јеврејских и хришћанских верника.

Међу предностима понизности описане у Старом завету, којег деле многе вероисповести су: част, мудрост, просперитет, заштита Господа и мир. Осим тога, "Бог се противи охолима, али даје милост понизнима" (Изр, 3:34)

Ц. С. Леwис пише, у својој књизи "Хришћанство", да је понос "анти-божанско" стање, положај у којем его и себичност су у директној супротности с Богом: "Блудништва, љутња, похлепа, пијанство, и све то су тек ситнице у поређењу с поносом: због поноса ђаво је постао ђаво: понос води у сваки други порок, то је потпуно анти-божанско стање ума". С друге стране, Леwис тврди да у хришћанском моралном учењу, супротност поноса је понизност о којој каже: "Понизност не значи сматрати се мањим, већ мање мислити на себе."